Сигурно сте видели писмо премијера Вучића под насловом „Мој одговор Њима” („Блиц”, 2. март), у коме Вучић резигнирано указује на то да његова влада нема подршку елите. Ствар је лична, објаснио је касније премијер. „Када сам говорио о елити, мислио сам на део људи који подржавају овакав курс Србије, али који због нетрпељивости према мени лично и странци коју водим имају другачији однос и према држави.”

Имам утисак да би се елита сложила са премијером у томе да му ускраћује подршку, мада не из оних разлога које премијер наводи. Ево како ја то видим.

Први проблем видим у владином односу према прошлости. И наравно, у мање-више јасно саопштеној забрани да се у медијима помиње Вучићева радикалска прошлост. Уз ваљано образложење, одмах да додам: тема је, кажу, будућност, доста је било оптужби и јалових прича, гледајте, људи, једном унапред! И таман ми почнемо да гледамо унапред, кад оно, не прође дан да неко од њих не подсети народ да су за све јаде у овој земљи криви жути. Који су – шта? Прошлост.

Кад се неко одрекне своје прошлости, не може непрестано да копа по туђој. То јест, може, али онда ствар постане још гора. Кад год, рецимо, Зорана Михајловић гневно проговори о жутима, угледам је у централи Г 17 плус, где заједно са Динкићем и жутима кроји политике које су нам дошле главе. Док Вулина, и кад ћути, видим код Мире Марковић. Одмах ту, са стране, видим и Ћурувију. А видим и Дачића који тера косу на горе, као Слоба Милошевић, па је после шиша на кратко, као Ђинђић. Што не би било тако страшно да нам баш они, окупаних биографија, не тумаче туђе грехе. Е, не бива. Или oтварамо Пандорину кутију – или је не отварамо. Мислим, ако хоћете да вас елита озбиљно схвати.

Некада прошлост и не спомену, као пре неколико недеља, када је долазио Тони Блер, а ми – згранути: па зар није тај човек бомбардовао Србију, зар му Шешељ (аутор) и Вучић (рецензент) не написаше књигу, чији ме наслов срамота овде да поновим? И ко је онда крив што елита шкргуће зубима? Онај ко је Блера довео – или они који памте?

Други проблем видим у плагијаторима. Министар унутрашњих послова и градоначелник плагирали су своје докторске дисертације. Доказа о плагијату довољно за пет, а не за два докторска рада. Градоначелнику, чак, инострани издавач избацио плагирани рад из часописа. За владу то није вест – али за елиту јесте. Па на ком смо ми то истом реформском курсу и како се тај курс зове?

Како год да се зове, омладина добро разуме поруку коју шаље влада: српска децо, постаните плагијатори! А потом – министри и градоначелници. Ако се неко усуди да изнесе доказе о плагијату, шта вас брига, премијер ће стати на вашу страну. Подвикнуће на професоре, гласно, да цела Србија чује како им поручује: „Ништа глупље од вашег образложења нисам чуо!”

Са тим се слажем од првог дана, пошто ми је јасно да је паметније образложење могло да стигне једино из централе СНС-а. Можда баш из оног ћошка где се Зоран Бабић, шеф Вучићеве посланичке групе, пре неки дан поверио новинару „Курира” да би волео хируршки да уклони подбрадак (то му је генетски, каже), а да нема ништа против ни да ћеркама, кад порасту и ако то пожеле, плати силиконе. Зар то није памет која Србији треба – ташна, машна, силикони, па место у странци... Докторат? Плагијат? Кога то занима?

Али, хајдемо даље. Све ово да нестане, остао би трећи проблем: партијска држава, мајка ботова, буразера, сецикеса и полусвета. Што не само да није проблем, него су проблем они који о томе говоре. Ево шта поручује премијер: „Пошто стално причају о партијској држави, желим да кажем да у Србији знам само једног партијског директора јавног предузећа, то је директор ЕПС-а.” Како да не, размишљам. Пошто Бајатовић у „Србијагасу” ради као часна сестра, а не као директор. Док је онај власник печењаре „Фантазија” сасвим случајно директор „Колубаре” и члан СНС-а. Кркобабића нећу ни да помињем, ево, нећу, престала сам.

А престала сам зато што партијска држава није изум овог премијера, неће њега историја по томе памтити. Ту се он од жутих нимало не разликује. Оно по чему се овај премијер разликује и по чему ћемо га памтити јесте то што је укинуо „Утисак недеље” и започео озбиљно ућуткивање медија. То је новина. И то новина опасна баш за њега, јер се може десити да остане упамћен као премијер који није укинуо партијску државу само зато што је није ни приметио, а нико из медија није смео то да му каже.

Он ради, ми памтимо.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду